У јужном делу Косовске Митровице, међу зградама и улицама у којима данас готово да нема Срба, издиже се храм Светог Саве. Иако опкољена тишином и неизвесношћу, ова црква и даље живи. Њено постојање данас симболизује истрајност и веру, упркос томе што је свештеник са својом породицом једини Србин који стално борави у овом делу града.
Црква је преживела бурне године после 1999. када је већина српског становништва напустила јужну Митровицу. Током тог периода, светиња је више пута била оштећена, пљачкана и запуштана. Посебно је страдала у марту 2004, када су широм Косова избили нереди и бројни православни објекти су спаљени и разорени. После тих догађаја, црква је дуго стајала затворена и без редовног богослужбеног живота.
Радојко Јовановић некадашњи директор музеја у Косовској Митровици каже за наш портал да је историја оно што морамо да памтимо, да сачувамо традицију и да увек младе нараштаје подсећамо шта се све дешавало како би они сачували истину од зуба времена.
„Па да вам кажем, православци у Србији још од давнина живели су са Богом, живели уз Бога, поздрав је био уз Бога, без Бога се ништа није радило. Ишли су непрестано на молитве, и недељом, и на светковине, све је то било другачије него сада, где се иде, али се не молимо потпуно, чинимо грехове које не смемо да чинимо. Православна вера је одредила границе свог понашања – то је поштовање десет Божијих заповести и избегавање седам смртних грехова. Тада су људи веровали у све. Ја знам мога деду Живка, који је умро 1985. године у деведесетој години живота. Био је неписмен, није знао да се потпише, али је говорио: ‘Веруј и ћути, немаш шта да причаш о вери, веруј у Бога и ћути.’ Толика је била вера код њих, вера их је само спашавала. То је нама и Арчибалд Рајс поручио – вера вас спашава, Срби, од вере не одступајте. Када одступите од вере, изгубићете и државу, и нацију, и све друго. Што у данашње време нарочито морамо да схватимо, да је то веома тачно и истинито.“
Посебно истиче похвалу за омладину која се у великом броју враћа цркви и Богу.
„А данашња омладина – има их доста који иду и моле се Богу, они ће за Светосавље да погину, не жале животе, али нису пуни, не знају шта је Светосавље, шта је православље. У духу нису јаки, јер је школски систем изгубио основну функцију васпитавања и образовања. Још давно, 1997. године, директор Славистичког универзитета у Тибингену рекао је: ‘Ми морамо српској деци у српским школама забранити учење српске националне поезије.’ Ево доказа да је то спроведено. Данас смо сви сведоци тог зла које је учињено над српским народом, а нарочито ако узмемо у обзир и блокаде и све друго, што је напало школски систем, да не помињем судство и тужилаштво. И тај школски систем морамо брзо да обновимо. Није тешко опоравити га. Чујем министра и све друге, сви имају жељу да то поправе. Видим по њима – родољуби су. Али морају да буду потпуно родољуби, једино ако верујемо у Господа Бога. Није тешко да се опоравимо, не треба ни много времена. Прво – испоштујте десет Божијих заповести. Избегавајте смртне грехе, и у томе је садржан сав православни хришћански живот, због чега нас Европа мрзи. Ако је неком тешко да каже десет, Господ је рекао да има две: ‘Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, свом душом својом, свом снагом својом, свим мислима својим, и љуби ближњега свога као самог себе.’ Ето спасења. У те две заповести садржане су све друге. И можемо лако да се опоравимо и да будемо прави православци. Кад смо били православци, наши краљеви и цареви су градили цркве на Синају – Свету Катарину, на Синајској гори.“
Јовановић подсећа да би црква била и лепша и пунија народом да је све као што је било пре рата 1999. године напомињући да људи нису сами напустили домове већ их је мука и зулум на то навео, нарочито са Мартовским погромом 2004. године.
„Грађани који су живели око цркве домове нису напустили добровољно, већ присилно. Вероватно ће доћи време да се врате на своја огњишта. Свештенику је веома тешко, али издржава са својом породицом, моли се Богу. Усамљен је и води готово монашки живот у цркви Светог Саве. Црква је страдала 2004. године, запаљен је и звоник и црква и све друго, али хвала Господу Богу – све је обновљено. Сада свештеник доле служи са вером. Обнављањем цркве обнавља се и српски народ. То је наша неспорна матрица коју морамо да поштујемо и знамо. Они су тада, највероватније по наговору енглеских и немачких КФОР-овских снага и јединица, запалили све објекте, па и нашу цркву. Мати Макарија из манастира Соколица ишла је ка Приштини да тражи заштиту манастира Соколица, а тада је црква Светог Саве већ горела. Када је дошла до Приштине, стала је на сред пута испред енглеског батаљона. Збунили су се, она се попела на тенк, куцала и тражила да отворе како би им рекла да заштите манастир. То нису учинили Енглези, већ само Французи.“
Верни народ и даље упркос свим недаћама практикује да празнике проведе баш поред ове светиње где су многи од њих венчани, деца им крштена. Баш ту су успомене које их везују за читај живот
„Празницима људи долазе, уз обезбеђење. Другачије не може, јер би могло доћи до инцидената, па се то избегава. Парох трпи, али са својом породицом води тај монашки, тврди живот – моли се и држи, јер црква живи са њим и живеће. Тај тренутак и сви други довешће до тога да се све то умножи на бољитак и на општу слободу за све који слободу желе.“
Посебне свечаности, попут крсне славе храма или великих празника, окупљају нешто већи број људи. Тада црква, макар на кратко, оживи и покаже да и даље има верника који је доживљавају као део свог идентитета.
„Поступања да се ова светиња сачува требало би да буду основ живота православних Срба овде. Сам нам је Бог поручио шта треба да чинимо – да се вратимо Богу и да љубимо ближњега свога. Сада се породице свађају, народ се разделио. Још више се разделио преко блокада. Све је то утицај страног фактора. Када се будемо вратили Богу, и Бог ће се уселити у наша срца, и тело ће нам бити слободније, и спасићемо се ропства. То је правило – тако поступа појединац, тако ће бити и са црквом, јер црква је невеста Христосова. Не може она да пропадне. Тамо где су мошти Светог Саве запаљене, никао је Храм Светог Саве“, закључио је Јовановић паралелом између храма у Београду и овог у Косовској Митровици.
