Међународни дан Рома протекао је у бројним честиткама како од стране представника привремених институција на Косову и Метохији тако и од стране особља међународних мисија у јужној српској покрајини.
Сматра се да су Роми потомци миграната из средње Индије. Највећи дио миграције Рома у ову регију догодио се у 14. и 15. веку. Ромска заједница дијели културне и социо-економске сличности са заједницама Египћана и Ашкалија. Међутим, Косово и Метохија кроз своје законодавство и провремене институције признаје ове заједнице као посебне.
Међународни дан Рома је као празник установљен 1990. у граду Сероцк у Пољској, у знак сећања на Први светски конгрес Рома који је одржан у Челсфилду код Лондона од 7. до 12. априла 1971.
У јужној српској покрајини Роми највећим делом живе у Призрену, затим Грачаници, Пећи и Јужној Митровици. Мањих скупина Рома има широм Косова и Метохије.
Ипак када мало боље погледамо слику Ромима није баш до славља, а прошлогодишњи попис донео је неворавтне бројке да на Косову и Метохији живи свега 8.370 Рома.
Фрапантни подаци откривају тужну слику и судбину ових људи. Често без образовања или са нижом стручном спремом приморани су на тешке физичке послове, а они мало упорнији успевају да се запосле у институцијама. На северу Косова и Метохије највећи број њих ради у градској чистоћи при локалној самоуправи и Привременим органима који функционишу у склопу система Републике Србије.
Уз слабо запошљавање Роме у животу одржава социјална помоћ и дечији додатак Републике Србије без кога како сами кажу „Ни за хлеба не ми имали, а деце је много“.
Познати по високој стопи наталитета још је теже обезбедити кору хлеба за сваког укућанина те је просјачење на улицама вид бобре за живот од малих ногу.
Агим каже да има 8 или 9 година а од када зна за себе хода улицама северног дела Косовске Митровице, у ком Срби чине више од 95 одсто становништва.
„Сваког дана сам ту, али добри људи ми увек нешто доделе, да имам да једем, сви ме познају. Шале се са мном и увек ми дају неки динар. Када одем у радњу за храну некада ме и ту газде часте па остане и за сладолед“, каже Агим док заврће рукаве од дуксерице коју је старији брат прерастао а њему је бар три броја већа.
Још крајем деведесетих ситуација у земљи у којој бесне ратови довела је Роме до просјачког штаоа те је просјачење на улицама постао вид борбе за егзистенцију. Мало одважнији одлучили су се на миграцију у земље западне Европе, а Немачка и Италија су биле обећане земље за њих.
Ако би неко од исељеника и успео да се снађе на западу имао би терет да прехрањује читаве породице које су овде остале да живе, а са годинама и формирањем својих породица тамо „преко гране“, млађи нараштаји су све теже одржавали контакте па је тако и обавеза да се помажу они који су остали на КиМ постаје мања и њихова жеља за коренима и посетом своје родбине тотално је изгубљена.
Роми кажу да ће њих увек бити јер су овде како кажу од када су и сви остали народи те у њима нада за бољим сутра никада неће престати да тиња.
Духовити, ведри и насмејани какве их је генетски Бог створио очаравају сваког ко мало боље хоће да их упозна. Уз први такт музике увек су спремни за игру и песму, као да кроз њу лече своје ране и заборављају бриге свакодневнице.
Уз наду да ће следећи празник дочекати у бољим условима за живот и егзистеницју испраћају сваки празник па и Међунардни дам Рома уз подсећање да им се ближи и слава Ђурђевдан, 6.маја и да ће тада бити веће празновање јер је то празник који прослављају само Роми у Србији.
