Манастир Девич, једна од најзначајнијих светиња у Метохији, вековима окупља вернике са целог Косова и шире, упркос бројним страдањима која је претрпео кроз историју. Поклоник ове светиње Слађан Јокић говори о духовном значају манастира, култу Светог Јоаникија Девичког, личном искуству вере и снази обнове која Девич чини местом наде и истрајности.
„Манастир Девић је једна светиња која се, пре свега, односи на народ који живи у Косовској Митровици, Зубином Потоку, Истоку, Вучитрну, Звечану… Наслоњен је на њега и пре свега зато што људи долазе да се поклоне моштима Светог Јоаникија Девичког. Он је чудотворац, много пута је народ тражио спас код њега за разноразне недаће и болести које су на овим просторима веома честе“, објашњава Јокић.
Манастирска историја, како каже, богата је колико и историја самог Косова и Метохије. Светиња је кроз векове делила судбину тла на којој се налази, али је, упркос свим недаћама, опстала и данас се уздиже.
„Сам манастир је посвећен Светом Јоаникију Девичком, који је био пустињак и живео ту, недалеко од места где је манастир подигнут. Подигао га је Ђурађ Бранковић 1434. године, управо због тога што је Свети Јоаникије Девички исцелио, односно излечио његову ћерку“, истиче Јокић.
Према његовим речима, највећа несрећа ове светиње јесте место на којем се налази, јер је манастир више пута рушен – у новијој историји чак три пута: 1915, 1941. године и последњи пут током погрома 2004. године.
„Међутим, баш зато можемо да кажемо да је то место свето, јер се увек изнова обнављао, ширио и постајао све лепши. Народ, када је слава Светог Јоаникија Девичког, 15. децембра, долази са свих страна. Долази много људи из Никшићке епархије да се поклоне моштима. Људи долазе са свих страна, а оно што је карактеристично јесте да човек мора свесно да дође, јер манастир Девич не може да се обиђе успут. Потребно је да се одвоји време и цео дан како би се човек поклонио моштима Светог Јоаникија Девичког“, наводи Јокић.
Реакције верника који први пут долазе у Девич, према његовим речима, често су необичне, јер постоји извесна бојазан због пута и проласка кроз места која воде ка манастиру.
„Међутим, у последње време заиста није забележен ниједан инцидент. Сви ми који смо посвећени том манастиру и одлазимо тамо имамо мисију да позивамо и друге људе да нам се придруже. Та прва реакција, када људи дођу и виде манастир, буде таква да и они сами почну да шире ту мисију. Ослобађају се страха, неретко долазе и преко ноћи, увече, на бденија. Тако да, Богу хвала, манастир живи и прича о њему се шири на задовољство свих нас“, додаје Јокић.
Поред духовне везе која је одувек постојала, породица Николић ту везу је додатно ојачала 2014. године, када су били домаћини манастирске славе, а управо тада је Слађанов син примио православну веру.
„Уз Божију помоћ био сам почаствован да са пријатељима Жељком Радићем и породицом Филимоновић из Рудара будем домаћин 2014. године. Те године ми се родио син и крштен је баш за славу Светог Јоаникија у манастиру Девич. То је за мене још једна снажна веза са тим манастиром и надам се да ће, уз Божију помоћ и пре свега захваљујући сестринству које тамо живи, тај утисак остати и пренети се на моју децу“, објашњава Јокић.
Сваки нови верник који се одважи да дође у Девич, сматра он, постаје додатни стуб на којем ова светиња опстаје на немирној метохијској земљи.
„Замолио бих све људе који могу да дођу да посете манастир, да попричају са игуманијом и сестрама. Оне ће саме рећи шта је манастиру потребно. Манастир Девич и Свети Јоаникије Девички не могу и не треба да се комерцијализују. Треба доћи, поклонити се моштима и видети са сестринством каква помоћ може да се пружи, али пре свега – нека људи дођу и обиђу манастир. То је њима највећа помоћ“, поручује Јокић.
