У срцу Метохије, скривен међу шумама у близини Дренице, налази се један од најзначајнијих манастира Српске православне цркве – манастир Девич. Смештен недалеко од Србице овај средњовековни манастир представља духовно уточиште, културни споменик и симбол истрајности православног народа на Косову и Метохији.
Историјски значај и оснивање
Манастир Девич основан је у првој половини 15. века, тачније око 1434. године, по заповести деспота Ђурђа Бранковића, једног од последњих великих владара српске средњовековне државе. Ктитор манастира према историјским списима је био деспот Ђурађ, који је храм подигао у знак захвалности Богу и светитељу Јоаникију Девичком, чудотворцу и подвижнику који је живео на том месту.
Свети Јоаникије Девички, који је овде дошао у пустињу из љубави према подвижништву, живео је аскетски живот, лечећи болесне молитвом и познат по дару чудотворства. Његов гроб у манастиру постао је место поклоничког ходочашћа још током његовог живота и након смрти.
Историчар Милош Спасић за наш портал истиче да је манастир Девич један од највећих манастира на простору Метохије у јужној српској покрајини.
„Верује се да је први ктитор манастира био Јоаникије Девички. Његово житије каже да је он пореклом из Црне Горе, да се преселио на Косово и Метохију у манастир Девич, пре тога он је тиховао у манастиру Црна Река одакле се повукао, јер је тамо било много људи, те је дошао у Дреничку пустињу. Свети Јоаникије је српски светитељ и монах који је боравио у једној остарелој букви где се молио богу. Око Јоаникија се сакупило братство па је он био ктитор мање цркве. Брзо се прочуло за његове чудотворне исцелитељске моћи којима је лечио многе људи. Пут је тако навео у Дренички крај и Ђурађа Бранковића. Верује се да је Свети Јоаникије излечио Ђурађеву ћерку Мару која је била девица те одатле и почиње име Девич. Обнову манастира 1434. године Свети Јоаникије није дочекао јер је преминуо 1430 године, а Ђурађ ново изграђен храм посвећује Пресветој Богородици “, појашњава Спасић.
По чему је манастир познат?
Манастир Девич познат је по моштима Светог Јоаникија Девичког, које се чувају у манастирској цркви. Верници из свих крајева Србије, али и из света, долазе да се помоле на његовом гробу, тражећи духовни мир и исцељење. Поред тога, манастир је познат и по богатој фрескописаној унутрашњости, као и по својој бурној историји: више пута је паљен, разаран и обнављан. Током турске владавине, као и у сукобима 20. века, манастир је био мета напада, али је сваки пут васкрсавао из пепела, сведочанством вере и упорности српског народа.
Спасић каже да се и данас у самом комплексу манастира налазе две црквице.
„Сама црква је неправилног облика, у самој цркви се налази и келија, односно мала црквица са гробом Светог Јоаникија Девичког, док се велика црква која је посвећена Ваведењу Пресвете Богородице налази са њене десне стране. 1537. године имамо помен манастира где јеромонах Пахомије каже дa је манастир Девић веома богат имовином и то је трећи манастир поред Дечана и Пећке Патријаршије Девић је један од најбогатијих манастира по имовинском стању“, каже Спасић.
Значај за светску историју и културну баштину
Манастир Девич представља део светске духовне и културне баштине. Његова архитектура, фреске и реликвије сведоче о високом духовном и уметничком домету средњовековне Србије. У оквиру културне баштине Косова и Метохије, налази се под заштитом Републике Србије, а кандидован је и за ширу међународну заштиту.
„Сам манастир је кроз своју историју више пута разаран. У 14. веку, када је црква била обновљена и обновљен је и фрескопис. То се најбоље види на натпису испред улаза у келију где се наводи да је фрескопис обновљен 1567 . године.
Девич је више од светилишта – он је сведок векова, тихо подсећање на дубоко укорењену традицију православља, трпљење и неугаслу наду народа који је кроз векове сачувао своју веру.
„У близини манастира се налази извор за који се каже да га је благословио Јоаникије Девички и даје веома лековит за болести очију“.
.Спасић каже да је локално становништво Арбанаса још у 19. веку покушало да спали манастир.
„У 19. веку манастир је поново пострадао од локалног становништва у Лауши. Постоји и позната фотографија из 1912 где Албанац убија српског јеромонаха управо у манастиру Девич. Након напада на манастир окупља се становништво свих вера и крећу ка гробу светог Јоаникија где су се молили светом Јоаникију за опрост“, појашњава Спасић.
„Током немачке окупације манастир је поново нападнут и његова рукописна и културна баштина нестају или бивају уништени. Након тога долази до смене свештенства где игуманија Параскева окупља своје монахиње и обнавља овај манастир и капелице на овом комплексу“.
Ипак најтеже страдање манастир Девич десиће се 17. марта 2004 године. Током два дана Мартовског погрома албанских екстремиста горели су манастири и цркве широм Косова и Метохије. На путу разуларене хорде нашао се манастир Девич у Дреничкој котлини, тога дана манастир је спаљен до темеља.
„Најтрагичнија је била 2004. година када је манастир спаљен до темеља. Упркос свим недаћама и оштећењима манастир је обновљен и он и дан данас траје на овим светим просторима“, закључује Спасић.
Живот у манастиру данас
Данас у манастиру живи мала, али посвећена женска монашка заједница. Монахиње воде свакодневне богослужења, брину о светињама, дочекују поклонике и баве се иконописањем, ручним радом и очувањем традиције. Манастир је под посебном заштитом, јер се налази на територији са сложеном безбедносном ситуацијом.
„Монаштво живи јако тешко управо због локалног становништва. Оно је учаурено само у комплексу самог манастира. Монахиње не могу да обављају послове на свом имању. Само монаштво дочекује госте. Верници врло радо долазе управо због гроба светог Јоаникија Девичког, али због непожељног присуства српског народа у манастиру смањен је број верника“, описао је Спасић.
Упркос тешкоћама, Девич функционише као активно духовно средиште, чувајући молитвену тишину и древну православну баштину.
Манастир Девич није само место молитве, већ и место историјске борбе, духовне обнове и колективне меморије. Он и данас стоји као светионик међу планинама, тихо али моћно говорећи свету о постојаности светиње, наслеђа и вере.
