На обронцима Мокре Горе, скривен међу густим четинарима и тихим планинским потоцима, налази се манастир Брњак – једно од најзначајнијих, али и најтиших духовних здања српске средњовековне баштине на Косову и Метохији. Иако удаљен од главних путева и савремених токова, овај манастир деценијама чува приче о истрајности, вери и непрекинутом живљењу традиције.
Према предању, манастир Брњак потиче из периода Немањића. Верује се да је подигнут у 13. веку, у време када су српски владари подизали духовне центре по читавој земљи, учвршћујући и државност и духовност народа. Премда су се вековима смењивали ратови, сеобе и разарања, Брњак је преживљавао захваљујући монашкој упорности и посвећености верника који су га обнављали из пепела.
Процват Брњака доласком Јелене Анжујске
Историчар Владан Томовић из Зубиног Потока каже за наш портал да иако постоји мало писаних историјских трагова о овом српском манастиру народ Ибарског Колашина са поносом је са колена на колено преносио приче о значају манастира, краљици Јелени Анжујској, првој школи за девојке и вери српског народа.
„Манастир Брњак, чија је градња у наше време трајала од 2016. до 2019. године, налази се у истоименом селу у општини Зубин Поток, тачније на крајњем северу Косова и Метохије. Посвећен је светом великомученику Георгију, а локалитет сам је код мештана познат као Крње. Манастир се налази у близини локалног сеоског гробља, на коме се такође могу уочити остаци древне богомоље. На овом локалитету постојала је и прва школа, која је касније измештена у близини Ибра, да би била потопљена изградњом акумулације Газиводе, а онда је 3 километра од језера на месту где се данас налази основна школа „Петар Кочић“ у Брњаку, подигнута јесавремена зграда“, каже Томовић.
„По предању, за овај локалитет везује се владавина династије Немањића, тачније свете краљице Јелене Анжујске, за коју се верује да је И подигла манастир у 13. веку. Она је иначе била супруга српског Краља Стефана Уроша Првог ,најмлађег сина Стефана Првовенчаног И млечанке Ане Дандоло који је српском државом владао од 1243. до 1276. године, за чије време је српска држава била веома уздигнута у сваком смислу, а нарочито економски, јер је поспешио развој привреде и рударства. Овај српски краљ који имао је везе са западом по мајци, јер му је мајка била из Венеције. Задржао је добре контакте са западом, за разлику од своје браће ,својих претходника, краљева Стефана Радослава и Стефана Владислава, па стога не изненађује чињеница да је супругу нашао на тој страни света. Порекло саме српске краљице Јелене је нејасно, јер на основу историјских извора не знамо њено световно име; њено име Јелена је у монаштву. Знамо да је дошла са запада, била је пореклом католкиња, а да је Карло И Анжујски, владар Сицилије и Напуља, у повељама је назива драгом рођаком, и отуда ово име Анжујска, који је наша наука усвојила. Можемо претпоставити да је она у Српску краљевину дошла негде средином 13. века, око 1250. Године и за то се везује једна занимљивост. Да би дочекао своју супругу, српски краљ Стефан Урош И наложио је да се од Студенице па до најужег дела Ибарске клисуре, где је терен најкршевитији, засаде јорговани, што је данас локалитет познат као Долина Јоргована“, истиче он.
Томовић подсећа да је и сама Јелена Анжујска била одушевлјена ониме што Србија у то време пружа у културолошком и духвном смислу.
„Да је ова краљица била одушевљена оним што је видела у свом новом дому, јасно говори податак да је прихватила православље и током свог живота живела једним примереним животом у духу православља. Била је велики обновитељ и ктитор многих задужбина, тако је одгајала и своју децу – синове, двоицу краљева наследника Драгутина и Милутина,које је добила у браку са Стефаном Урошем И , као и Стефана и Брнчу, имала је укупно четворо деце. Након што се њен супруг упокојио, она је у Брњацима,како се у средњем веку И историској географији зове ово место је провела највећи део свог преосталог живота, неких 37 година, живела је управо у Брњацима.На овом месту она је основала ј школу интернатског типа за девојке. Крајем 13. века, у Српској краљевини, постојала је женска школа у време када се у читавој Европи мало посвећивала пажња образовању девојака.Бирала је девојке из нижих слојева одгајала је при свом двору у Брњацима, учила их рукотворинама и свим вештинама потребним за то доба, а затим их са свог двора удавала за припаднике српске властеле уз богате дарове. На тај начин је остварила мисију која није била својствена средњовековној историји.“
Данас, Брњак је више од историјског споменика – он је живи манастир. У њему борави мало сестринство, које свакодневно обавља послушања, брине о имању, али и дочекује вернике и путнике намернике. Манастирска тишина није пуста, већ испуњена звуком звона, песмом јутарње службе и шуштањем лишћа које ветар доноси са околних планина.
Србима никада на Косову и Метохији није било лако
Томовић за наш портал каже да је целокупном Ибарском Колашину учињена велика неправда када је изграђена хидроцентрала на вештачком Гаиводском језеру што је узроковало многа исељења Срба са ових простора.
„Живот на овом простору никада није био лак, нарочито након пада под османску власт. Са завршетком средњег века наступило је тешко време, а како савременици бележе да су живи завидели мртвима. Током средњег века, овај простор био је најлепши, најбогатији и најнасељенији део. У бројним сеобама становништва, које су трајале све до коначног ослобођења у Првом балканском рату 1912. године, српско становништво се селило и у друге крјеве и враћало у друге крајеве, биле су честе миграције. Овај део наше државе био је веома запуштен и економски заостао и у међуратном периоду,у доба слободе , а нарочито је поново пострадао током Другог светског рата, од стране оних који су желели да избришу трагове постојања срба на овим просторима. Искрено ситуација ништа боља није била по наш народ у Старом или Ибарском Колашину након Другог светског рата када су власти, у оквиру Брозовог режима, улагале у друге крајеве социјалистичке Југославије, док је стари или Ибарски Колашин био потпуно занемарен. Један од доказа за то је што је, приликом укидања општине Зубин Поток, Ибарски Колашин са преко 300 км² постао само обична месна заједница у саставу Митровачке општине. Није било ни путева ни запослења, па је народ био приморан да се сели у потрази за бољим животом. Још једна невоља која је задесила Колашин била је изградња акумулације вештачког језера Газиводе, која је нарочито погодило сам Брњак и уништила многе значајне остатке из средњег века, штто је можда И био циљ. Потопљене су цркве, црквишта, гробља и многи домови, па се поставља питање колико би становника данас било у Ибарском Колашину и какав би потенцијал за развој тај простор имао. Све је каснило, па је и градња познатог велелепног моста дошла касно, када се становништво већ одселило. Ипак, свећање се враћа на период средњег века, а хвала Богу и градња манастира је настављена. Уређење манастира Брњак обухватило је градњу конака и помоћних просторија, долазак сестринства које је ажурно И вредно и, поред свакодневних обавеза, бави се иконописом и украшавањем икона. То је још један од стубова нашег опстанка. Манастир Брњак, као и сви Колашинци данас, чува предање о светој краљици Јелени Анжујском, светој лози Немањића, српској средњовековној култури и ономе што представља основ нашег идентитета, што треба да буде темељ и у будућности.“
Иако није на листи најпознатијих српских манастира, Брњак има нешто што многи већ одавно немају – аутентичност нетакнуте духовне оазе. Посетиоци који дођу овде често истичу осећај мира и повратка једноставности, нечега што се у убрзаном савременом свету све теже проналази.
Данас, док се над долином лагано спушта планинска магла, манастир Брњак стоји као тихи сведок прошлости, али и као чувар будућности. Без великих светала, без туристичких гужви, он и даље врши своју мисију: да буде уточиште, извор снаге и место које подсећа да су трајност и вера понекад најјачи баш онда када су најтиши.
