Косовска Митровица одувек је за српски народ представљала симбол слободе и лучу која је носила наду српском народу у боље сутра. Највећи симболи ове тежње за слободом кроз време за нама постали су храмови посвећени Светом Сави и Светом Димитрију. Сваки од њих је у различитом периоду улио наду Срба да ће им бог помоћи да остану и опстану.
Град који пресеца река Ибар некада је био јединствен у њему су живели Срби, Албанци, Турци, Роми… У том граду су се Срби дуго борили да добију своју богомољу и на крају су успели да издејствују да 1896. године почне са изградњом храма посвећеном Светом Сави.
За наш портал историчар Јован Алексић каже да је борба за изградњу храма била вишедеценијска, а о значају овог храма довољно говори то што се његово име нашло у књигама Бранислава Нушића и Алекса Шантића.
„Храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице је почео да се прави 1896. године, после много деценија борбе и захтева тадашњег српског становништва да добије своју богомољу. Пре тога су Срби своје богослужење могли да обављају у једној адаптираној кући, о чему пише Бранислав Нушић у својој књизи о Косову. Да би 1895. године коначно била добијена дозвола од стране османских власти да Срби могу да почну да праве своју цркву, са чим се почело 1896. године и темеље цркве, освештао је тадашњи рашко-призански митрополит Дионисије, који је иначе био први, Србин на челу те славне митрополије после много, много, много времена. Од каквог је значаја била изградња цркве Светога Саве у Косовској Митровици, сведочи да је и чувени славни песник Алекса Шантић томе посветио једну своју песму. Срби су годинама градили свој храм, под кроз су га ставили три године касније, да би прва литургија била одслужена по ослобођењу Косова и Митровице у Првом Балканском рату и 1913. године у близини цркве је отворена и касарна која је добила име Стефана Дечанског. Да би те исте 1913. Године и гробље које је до тада било са јужне стране цркве која се још увек правила, измештено преко Ситнице, дакле на место где је данашње православног гробље, а то гробље које се налазило око цркве која се још увек, градила, је остало као један печат времена. Дакле то је гробље где су православни Срби сахрањивали углавном током 19. Века“, каже Алексић.
Храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице завршен је 1921. године
Алексић открива и да је звоно на цркви посебно, и да је дуго требало да црква потпуно буде завршена.
„Ваља напоменути да је сама црква грађена у српско-византијском стилу, она је била и данас, можете видети, заиста је монументална. Она има и посебан звоник који је прво био од дрвеног материјала. Овај је поклонио један српски официр који је овде службовао, за Видовдан 1921. да би звоник који постоји дан данас био саграђен 1938. године. Црква је дефинитивно завршена 1921. године, тада је она званично постала централни градски храм око којег се иначе и одвио градски живот српског становништва у тадашњој Косовској Митровици“
Она је била седиште духовног живота од тог времена до ратних дешава 1999. године када је Српско становништво доживело егзодус, прешло у северни део града и онда се наравно осетила потреба за изградњом нове богомоље јер је центар духовног живота српског становништва из јужног дела Косовске Митровице силом прилика пресељен у северни део Косовске Митровице“, каже Алексић.
Ратна дешавања настављена су и након потписивања Кумановског споразума, а доласком јединица КФОР-а ситуација по Србе није се променила.
Албанци су наставили да руше и пале све српско што им се нашло на путу те многи Срби бивају протерани са својих вековних огњишта.
Они који нису имали куда у централну Србију и који нису могли без Косова и Метохије уточиште су нашли у северном делу Косовске Митровице.
Године су пролазиле а онда када су Срби успели да се одбране и поново се скуће кренула је иницијатива за место које ће им омогућити окупљање око бога и своје богомоље.
Одлазак у јужни део на молитве и сечење славског колача био је под пратњом КФОР-а у борбеним оклопним возилима.
Иницијатива за подизање храма Светог Димитрија
„Управо зато је новембра 2001. године покренута иницијатива за изградњу храма Светога Димитрија у северном делу нашег града са чим се почело управо тада и градња храма је трајала тачно четири године. Да би 2005. године на сам Митровдан, на нашу градску славу, блажено почивши патријарх српски господин Павле, освештао цркву Светога Димитрија у нашем граду која је од тада до данашњег дана један од најзначајнијих и најочигледнијих симбола северног дела Косовске Митровице, наставља наш саговорник.
„Ваља напоменути да је наш храм у јужном делу града, храм Светога Саве, тешко пострада у Мартовском погрому 2004. године, да је спаљен, да је велики број икона, сасуда, иконостас, парохијски дом, да је све то предато огњу, да је то уништено. О томе постоје бројни видео записи и фотографије. Нажалост, на очиглед, тадашње међународне заједнице, припадника Кфора, који ништа нису учинили да се црква сачува. Она је тада спаљена, готово потпуно уништена. Такође и наше гробље у јужном делу Косовске Митровице је девастирано. Мислим да је око 70 посто православних надгробних споменика или оскрнављено или уништено.“, подсећа Алексић.
„Дуги низ година православни духовни живот није могао да се обнови у нашем храму у јужном делу града, али је пре десета година, негде 2015. године, он поново заживео. Тако да и данас у јужном делу нашег града службује отац Ненад Стојановић са својом породицом и да се живот на неки начин обновио и у том светом месту нашег града, односно наше историје. Док је Црква Светога Димитрија у северном делу града, није то више само класично духовни објекат, то је једно омиљено место за излет Митровчана. Ту долазе људи да се одморе, да се фотографишу. Изнад цркве постоје један чувени Баба Дикин виноград из којих се пруже једна предивна панорама на целу јужну Косовску Митровицу. Некад, када је лепо време, када нема облака, видите практично цело Косово, видите у даљини чак и Шар планину. Тако да је то један од заиста најпрепознатијих симбола нашег града и место где сви људи који дођу у наш град радо желе да обиђу, а ми се тим свакако поносимо. То је нешто у што смо уградили, свако од нас је уградио део себе и на неки начин доживљава као део себе оба храма. Дакле, и храм Светога Саве у коме сам ја крштен и храм Светог Димитрија у којем прослављамо нашу градску славу, идемо на литургије, сечемо наше славске колаче и једноставно живимо свој живот како мислимо да треба“ , истиче историчар.
Светиње које су у различитим временима окупљале српски народ
Када је у питању значај ове две светиње за српски народ у Косовској Митровици и шире Алексић каже да је значај немерљив и да ове две светиње представљају живот српског народа.
„Обе светиње имају велики историјски, културни и духовни значај за српско становништво. И у претходном вашем питању ја сам напоменуо, односно кад сам дао одговор на ваше претходно питање, спомињао сам да се око обе цркве заправо одвио један велики живот. Дакле, не само живот у духовном смислу, где су долазили на литургије, на крштења, на причешћивања, где су се обављали разни духовни обреди, већ је око тих цркава формира читава једна мала заједница. Дакле, и око храма у јужном делу Косовске Митровице, деловало је, рецимо, певачко друштво, црквени хор Бранислав Нушић, који се, опет силном прилика морао пребацити у северни део Косовске Митровице, којим руководи маестро Петар Ракић. Тај хор је освајао бројне награде широм Србије, Европе и света.
Ту су људи који су себе везали за те грађевине у смислу симбола, дакле, људи који су живели у јужном делу Косовске Митровице, некада просто своје успомене, свој део живота везују за тај део града и кажу, где се налазим, налазим се код цркве. Дакле, то је један препознатљив топоним. Исто тако данас у северном делу града људи када долазе, рецимо, да се венчавају, или људи када данас долазе, да се крштавају, или просто да дођу у шетњу, да направе неке лепе фотографије, опет кажу, идем изнад храма, дакле, идем изнад храма Светог Димитрија. То не морају бити строго Срби, нити православни хришћани, многи други људи, долазе и странци, и онда просто кад имате једну такву грађевину која пружа један такав поглед, вама то може служити просто само за понос, дакле можете просто да покажете свету, е ово смо ми, ми смо ово направили, ово је део нас и ово је наш град“, напомиње Алексић.
Храмови нису само грађевине већ живот за Србе
„Нису то само грађевине, то нису само цркве, то су симболи. То се може видети и кад је у питању рецимо бадње вече, када су литије за Митровдан, када су многи други празници. То је место окупљања, место радости, место чувања српског идентитета, тако бих у једној реченици чини ми се најбоље описао значај и храма Светог Славе у јужном делу Косовске Митровице и храма Светог Димитрија у северном делу нашег града“.
„Стара истина је да где год постоји српски свештеник и српски учитељ, то место за Срби и за српство није изгубљено. И после трагичних дешавања 1999. године, када је српски народ доживео егзодус, када се одавде повукла војска и полиција, када су се Срби практично нашли на брисаном простору, оптерећени бројним страшним проблемима и искушењима, Српска православна црква је остала тамо где и треба да буде, на свом духовном изворишту. Српски свештеници, српски монаси су остали и у Пећкој Патријаршији, и у Високим Дечанима, и у Грачаници, па ето и у нашој Косовској Митровици. Самим тим, они су итекако заслужили за опстанак преосталог дела српског народа, који овде живе и дан данас. Тако да црква има једну и идентитетску, и симболичку, и духовну, али и саборну улогу на овим просторима. Дакле, црква је институција која окупља све Србе, независно од тога које су политичке припадности, за кога навијају, коју музику слушају, по било ком основу се разликују, али место где се српско становништво сабира, окупља, весели и тугује, јесте управо црква. Зато црква има заиста једну посебну друштвену улогу, рекао бих, не само на простору Косове и Метохије, него и у другим крајевима где живе Срби, а где се Срби налазе под великим искушењима. Дакле, тако је, према раду, у Федерацији Босне и Херцеговине, тако је и у многим деловима Црне Горе, тако да не говорим наравно о нашем расејану, велики број Срба који живи у САД, у Шведској, Француској, Немачкој, Италији, свој идентитет, по много чему чувају захваљујући пастирској улози Српске православне цркве, која се, чини ми се, И у овим итекако неповољним околностима труди да у складу са својим могућностима врши мисију коју је од увек и вршила“
Фреска патријарха Павла
Са поносом Алексић истиче да је једна од првих исцртаних фресака у храму Светог Димитрија била фреска патријарха Павла.
„Чини ми се да је у храму Светог Димитрија једна од првих фресака Патријарха Павла, који још увек није проглашен за светитеља али је опште познато да је он, због свог хришћанског начин живота, великог моралног ауторитета, још за живота стекао статус свеца. Обичан човек је у Патријарху Павлу заиста видео једног духовног пастира ретких врлина. То је човек који је био невелик својим физичким растом, а безгранично велик својим духовним бићем. То је човек који је заиста имао толико топлине, толико доброте, толико разумевања за све људе око себе, да то заиста могу имати само свети људи“, приповеда овај историчар.
„Што се тиче нашег храма у јужном делу у Косовске Митровице, тај храм се налази на листи Споменика културе под заштитом зато што је, због своје историје, због свог стила градње, због идентитетског значаја које он има за српско становништво, самим тим има један посебан значај. Тако да и једна и друга црква имају своје специфичности које су до дан-данас препознате и које дан-данас представљају, њихова особеност, тај наш разлог за њихово слављење и наш понос.
То је знак да ми нисмо заборавили место нашег некадашњег окупљења. За Светога Саву и за многе друге празнике, значајан број људи из северног дела Косовске Митровице, и старих Митровчана, који чак и не живе у Косовске Митровици, него живе свуд по свету, по централној Србији, али и у земљама окружења и на другим континентима, људи долазе, посећују наш храм, сећају се некадашњих дана и својим присуством сведоче да, што каже стари песник “Ништа није пропало кад пропало све”. И у најтежим могућим околностима, Срби су долазили у храм Светог Саве и молили се Богу за његово васкрсење. На крају, тај храм заиста је и васкрсао. Доле службује један православни свештеник и живи са својом породицом, а сви ми који долазимо у наш храм у јужни део Косовске Митровице, опет на тај начин сведочимо да нисмо заборавили свој стари храм, симбол свог града који се данас налази у јужном делу Косовске Митровице. Самим ти показује се да су наше светиње место нашег окупљања, одакле год да долазимо. Док се ми будемо окупљали око наших светиња, дотле ћемо и постојати“, закључио је Алексић.
