Давне 1896. године у тадашњој Крaљевини Србији донета је одлука, уз велику жељу грађана Косовске Митровице, да се започне са изградњом храма за вернике Српске православне цркве, што је наишло на велико одушевљење становника најсевернијег града на Косову и Метохији. Године су пролазиле, бурна историјско-политичка превирања данас су довела до ситуације да у јужном делу Косовске Митровице, где је некада живело око 20.000 Срба, сaда живи само свештеник јереј Ненад Стојановић са својом супругом и петорицом синова.
Иако Срба у јужном делу нема црквена звона свакодневно позивају народ на литургију, а бројни грађани из северног дела Косовске Митровице пркосно не дозвољавају да невоље и муке овдашње свакодневнице дозволе да се светиња заборави и храм Светог Саве остане усамљен.
Градња храма Светог Саве почела је 1896. године
Управо Ненад Стојановић за наш портал описује време када је почето са изградњом храма.
„Храм је почео д асе гради давне 1896. године. Ктитор храма је народ српски. Тада краљевина Србија и Митровчани одлучили су да изграде храм. Храм је подигнут у српско-византијском стилу у облику крста са једном куполом на средини. Пројекат је урадио чувени архитекта професор Андра Стевановић. Један је од лепших храмова на Косову и Метохији и шире и посвећен је првом српском архијепископу Светом Сави. Грађен је од клесаног камена и купола је висока 25 метара, храм је дугачак 23 метра и широк 15 метара. На зидању цркве радили су мајстори из Вардара грађена је у више етапа до 1908 године, а касније је кров разграђен и изидана је купола. Храм је потпуно завршен са градњом 1913 године и тада је на Васкрс почела да се служи прва литургија и од тада до данас храм живи литургијски и молитвено заједно са људима који долазе у њега“, каже Стојановић.
Све до рата 1999. године храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице окупљао је вернике не само из Косовске Митровице већ и из осталих општина северног региона Косова и Метохије. Памте се велика окупљања верника за које је порта била мала током литургија, а у то време неретко је црквена порта била и место окупљања најмлађих где се често могла чути дечија граја која су у дворишту играла фудбал. Жагор деце утихнуо је у поратној години, егзодус Срба из јужног дела оставио је светињу усамљену, али су и тада свештеници држали редовне литургије, док су протерани верници уз пратњу војника КФОР-а у борним оклопним возилима и под пратњом припадника француског батаљона КФОР-а долазили на литургије.
Од 20.000 Срба који су живели у јужном делу Косовске Митровице сада тамо живи само свештеник са својом породицом
„Пре рата у јужном делу Косовске Митровице живело је , према мом сазнању око 20.000 Срба, сви су они долазили на литургије и били су везани за овај храм до изградње храма Светог Димитрија у северном делу. Овде су се прослављале славе, секли су се славски колачи овде су се окупљали верници за Бадњи дан, Бадње вече. Верници су долазили из околних општина, Лепосавића , Звечана, Зубиног Потока јер су се цркве у тим местима касније изградиле. Многи се сећају тих лепих догађаја када су се деца окупљала овде и у порти цркве играли фудбал и окупљали се и дружили у дворишту ове светиње“, сећа се Стојановић,
„Када је рат завршен и када се српска војска повукла и дошао КФОР. Овде су остали свештеници са својим породицама које је обезбеђивала међународна мисија. Свештеници су одавде у набавку одлазили у северни део града под пратњом у војним возилима , а народ је долазио овде недељом и празницима у војним возилима како би обишли храм и овде присуствовали молитвама. Након повлачења наше војске цркву су најпре чували Французи, а касније Грци“, каже Стојановић.
У Мартовском погрому спаљен је храм и све у његовој околини
У новијој историји храма Светог Саве у јужном делу Косовске Митровици најтужнији датуми били су они из марта 2004. године. Мартовски погром није поштедео ни ову светињу. Од раних јутарњих сати неколико хиљада Албанаца јуришало је на ову усамљену светињу а након уласка у двориште цркве кренули су дивљачки пирови.
Поломљена су стакла, рушени крстови на цркви, а кулминација насиља десила се предвече када је црква , парохијски дом као и продавница сувенира била у гротлу ватрене стихије. Грађани су из северног дела Косовске Митровице гледали како у тој ватреној стихији и густом диму који се издизао изнад цркве нестаје историја једног народа.
„Дуго сам размишљао о том догађају и слушао многа дешавања на простору Косова и Метохије. Грци су чували црква, али су мало пре Мартовског погрома они одавде премештени. У Урошевцу када су албански ектремисти кренули да запале цркву Грци су ту цркву сачували и нису дозволили да се та црква запали. Овде су у то време по управи из Приштине били Мароканци који су били задужени да чувају цркву. Када је дошла маса да овде прави проблеме КФОР је пребацио свештенике и њихове породице евакуисали у војну касарну. Та маса је ушла у порту и запалили су цркву, парохијски дом, скинули су звона са цркве и све су девастирали и све је нестало у том пламену“, препричава нам свештеник догађаје из Мартовског погрома.
Храм је обновљен 2015. године и верници су поново почели окупљања у великом броју
Од Мартовског погрома више није било свештеника у храму Светог Саве, упркос недаћама које су снашле вернике и свештенство народ се организовао и у рушевинама су одржаване литургије за Божић и Васкрс све до 2015 године када је храм обновљен.
„Свештеници су спашени да их у Мартовском погрому не убије албанска руља. Долазили су заједно са верницима за велике празнике упркос бројним претњама и каменовањима уз јако обезбеђење међународних мисија служила се молитва. Тако је било све до 2015 године када се обновио свештенички живот. Храм је обновљен, дошао је свештеник Саша Митровић са својом супругом а онда сам 2016 године дошао ја са својом породицом по благослову Митрополита Рашко-призренског Теодосија. Тада сам имао четири сина, касније смо супруга и ја добили и петог сина. Тако да смо сада моја породица и ја једини Срби који живе у јужном делу Косовске Митровице“, објашњава нам Стојановић уз напомену да храм и даље чува тзв. Косовска полиција.
Стојановић и његова породица чувари су традиције вере и српског постојања у јужном делу Косовске Митровице
„Овде нас чува Косовска полиција која дежура нон стоп на улазу код капије, цео храм је окружен бодљикавом жицом ето и далје живимо у бодљикавој живи. Увек када неко дође полиција тражи документа да запише ко је био. Није било проблема, ми се осећамо безбедно и мислимо да још има добрих људи и да ником неће сметати да овде живи свештеник са својом супругом и децом.
Свој живот и живот своје породице Стојановић не види као тежак наспрам тога колико овај храм значи и његовој породици али и верницима који редовно посећују ову светињу.
„Имам четворо деце који похађају школе у северном делу. Двојица синова су у средњој, двојица у основној школи, док најмлађи син иде у вртић. Имамо неке редовне обавезе које обављамо, након тога враћамо се у порту цркве и настављамо свој живот. Овде смо већ десет година и навкли смо, није нам лоше јер знамо да овај храм људима много значи нарочито Митровчанима који су овде живели пре рата они увек када дођу да обиђу своје рођаке дођу и до овог храма где и сами кажу да их овде везује посебна веза са Богом. Сећања на све драге догађаје који су ове доживели су неизбрисива. Било је и опела и сахрана и то се памти. На жалост гробље у јужном делу је готово потпуно уништено, али ми не дозвољавамо да се мртви забораве и редовно се током задушница обилазе гробови најмилијих“, закључује Стојановић.
Бројни путописци су честу у својим мемоарима истицали да је фасцинантност српског народа да се својим богомољама враћају увек, а да их у тешка времена не заборављају и да их посећују чак и онда када посета представља ризик по живот.
Храм Светог Саве у јужном делу Косовске Митровице остаје светионик српског народа у једином граду у ком Срби и данас живе на Косову и Метохији. Бурни догађаји, ратови, вандализми, паљење и уништавање ове светиње је увек само на кратко прекидало нит између верника и светиња а свако следеће свитање и звук звона био је нови позив за молитву верног народа који и данас верује у исти сан сан слободе и бољег живота за Србе на Косову и Метохији.
