У Дому културе у Грачаници одржано је свечано песничко вече, током којег су додељене награде за најбољу поезију објављену у часопису „Стремљења“, која носи назив по значајном српском песнику „Лазару Вучковићу“. Добитници награде за најбољи циклус песама су песник Жарко Миленковић и песникиња из Удружења књижевника Србије Гроздана Лучић Лалић.
Овогодишње, 57. песничке сусрете „Лазар Вучковић“ у Грачаници оргaнизовало је НИЈП „Панорама-Јединство“, чија је директорка и главна и одговорна уредница Рада Комазец подсетила да је Вучковић као новинар Јединства писао топле, дивне репортаже о малим, обичним људима из свога краја.
„Песник Лазар Вучковић се појавио као покретачки дан и изменио дух и естетику тадашње српске поезије на Косовој Метохији и допринео њеном осавремењивању. Лепота поезије, вредност магичне речи, јаке слике, складне версификације, то су одлике или карактеристике Лазареве поезије. За њега песма нема тренутак настајања. Она је беспочетна, бескрајна и никада се не завршава. Он фасцинантно пева о далеким морима, изгубљеним морима, бескрајним дубинама како би дошао до спознаје да је све одређено и могуће. Заправо, његова поезија је и део његове биографије и његовог, нажалост, прерано завршеног живота“, навела је Комазец.
Додала је да је оставио велики утицај на друге песнике на Косову.
„И ови наши сусрети у његову част, већ 57 година се одржавају. За ових 57 година, колико се одржавају на косовско-метохијском турбулентном тлу, запамтили су много тога. Од сталних притисака на српски народ, језик и културу, сталних демонстрација, прогона, болести, богиња, короне и нажалост, рата и прогона. Болести су долазиле и одлазиле, али прогон српског народа, језика и културе је, нажалост, сталан и континуиран. Нигде као овде, на Косову и Метохији, песници не стоје са страхопоштовањем, откривајући смисао живота и онога што он јесте. Јер, управо овде, на Косову и Метохији, човек моли, моли за мало починка и мира у немирној околини“, истакла је Комазец.
Казала је да песници желе да се стапају са Косовом, али, како објашњава, то није израз њихове жеље или хтења, већ је то потреба сваког Србина, јер је биолошки предодређен томе, то му је у генетском коду.
„Косово и Метохија просторно, духовно, тематски је у литератури. То је данас итекако значајно како би ови проблеми и ове тешкоће са којима се суочава српски народ био видљив и актуелан. А, наш задатак мора да буде да пишемо, певамо и говоримо о Косово и Метохији и не само као књижевној инспирацији, већ као о реалном простору на којем Србин жели да живи слободно, као сваки цивилизован и слободан човек у Европи. Ови сусрети су, рекла бих, једна линија продужетка, нит, заветна нит опстанка, златна нит трајања и звездани ланац песама за оне који нас не чују, а све оне који ће нас чути и за Србе, широм света, кажемо – ма где год да сте, Косово и Метохија вас увек чека“, поручила је Комазец.
Свечано песничко вече казивањем стихова „Отац“ отворио је песник Ратко Поповић. Он је подсетио да је Лазар Вучковић дошао у Грачаницу 1980. године и ту остао.
„Грачаница је овде уточиште свих уметника од ликовних до песничких и свих других стваралаца који могу себе овде да пронађу, искажу, јер на другим местима није могуће…На тај драмско-поетски рецитал мене је инспирисао управо Лазар Вучковић, велико песничко име и његове три песме, нормално антологијске, Жути пас, Фењер и Ноћ, земље и воде, које су предсказање које он доноси, а које ће рећи да је тај жути пас већ овде, на нашим вратима. Мајка, које тражи светлост да обелодани многе ствари, да каже и да на поетском мишљу уведе у све ове просторе у Косово и ове лепоте које сви живимо и које нећемо никада дати и које су нам у срцу. А, из нашег срца много што шта произилази“, истакао је Поповић.
Чланица жирија Дргана Зечевић истакла је да су жири који је бирао најбољи циклус песама сачињавали председник Радомир Стојановић, чланови Милутин Ђуричковић, Рада Комезац и Радовоје Кубић.
Зечевић је навела да су донели једногласну одлуку да престижно књижевно признање понесу песник Жарко Миленковић из Грачанице и песникиња из Београда Гордана Лучић Лалић.
Песник Жарко Миленковић истакао је да је почаствован наградом, наводећи да се само ако је слободна, поезија може назвати поезијом.
„Како одбранити право на реч, на мишљење, онда где се слобода, слободна реч, највише и гуши и од које се уједно највише и плаши. Да ли нас богато искуство поезије може у томе нечему подучити, уколико поезију доживљавамо на два начина, као израз слободе, чак и када је њен аутор неслободан, и кад један специфичан облик жртвовања за ту слободу и право на реч. Итекако може. Само ако је слободна, поезија се може назвати поезијом у том најчистијем облику. А писање позије је специфичан облик жртве у коме песник жртвује све, не знајући до самог краја шта ће створити. Из тога произилази да је писање заправо борба са силама таме, у коју свет свакодневно све више упада, и са силама зла. Поезија је онај Вучковићев Фењер који, иако недовољан да осветли свет, може бити сасвим довољан да осветли срце и ум. Што је више тих фењера, све више ће бити слободних“, казао је Миленковић.
Песникиња Гроздана Лучић Лалић захвалила се жирију и истакла да јој је награда „Лазар Вучковић“ једна од најдражих.
„Пресрећна сам што сам била у кући Лазара Вучковића. Пресрећна сам што то траје. Надам се да ће и даље. Надам се да могу да кажем да се и догодине видимо на Косову. Верујем у то. Верујем да ће овај народ опстати, јер песници записују. При томе, поред оваквих људи као што су Рада Комазец, Радомир Стојановић… То су људи за које ја знам да важи она латинска `acta non verba` Они раде, одржавају ово… Искрено се захваљујем, ово је сигурно једна од најдражих мојих награда“, рекла је кроз осмех ова песникиња.
Након признања, уручене си и захвалнице новинару и писцу Ђорђу Јевтићу из Сушице и сараднику Станиславу Којићу из Врбовца.
Стихове песама вечерас су у Дому културе у Грачаници казивали и Перо Зибац, Живојин Ракочевић, Радомир Стојановић, Новица Соврлић, Мајо Даниловић, студенткиња Анастасија Костић, и многи други.
